Био сам студент треће године медицине када се моја баба по оцу Милица озбиљно разболела. Нашли су јој два велика тумефакта („чворића”) у трбуху и бубрези су престали с радом. Онда је „вештачки бубрег” постојао само у најавама, па је моја баба умрла 1971. године. Мој отац се разболео крајем 1987. Тада је већ постојао преглед ултразвуком и констатовано је да има полицистичне бубреге. Покушало се с дијализом, али без ефекта. Умро је у марту 1988. године. С обзиром на то да се полицистични бубрези наслеђују, обавио сам и ја преглед и лекари су утврдили да имам исти проблем. Тада сам схватио да ћу једнога дана имати проблеме с престанком рада бубрега.

Прва промена у анализама код мене била је повећана вредност креатинина. Касније је почела да расте и уреја. Када сам имао 59 година креатинин ми је већ нарастао на око 400, а уреја на око 20. Није ми било добро. Начелник дијализе ми је говорио да сам далеко од одласка на ту процедуру. Али две године касније налази су били све лошији. Отишао сам да ми превентивно ставе такозвану артериовенску фистулу, да све буде спремно када будем кренуо на дијализу. Међутим, догодило се то да сам упао у дуготрајну хипотензију (пад притиска), па ми је уреја скочила на 45, а креатинин на 960. Било ми је много лоше.

План је био да ми медицинари ставе и такозвани југуларни катетер за дијализу на врат. Медицинска сестра ме је охрабрила рекавши да је то рутинска интервенција и да се брзо ради, а докторка ми је нагласила да ће звати помоћ ако захват не успе. Прва дијализа ми је трајала два и по сата. Ишао сам на њу три пута недељно. До проблема је долазило због великог пада притиска и коагулације у току дијализе. По струци сам ортопед, нисам знао све детаље о овој процедури, па сам тада почео да читам све што постоји о дијализи. Посао нисам напуштао, радио сам прву смену, а у другој сам ишао на дијализу. У једном тренутку лекари су посумњали да имам рак штитасте жлезде па су ми целу жлезду извадили у Клиником центру Србије. Пре и после операције лежао сам на Клиници за нефрологију КЦС.

На другој дијализи након операције апарат је упорно пиштао, а сестра је – читала новине. Када је пришла, испоставило се да ми је сва крв коагулисала. Остао сам без 450 милилитара крви. Сестра ми је објаснила да је то безначајни губитак. Сигуран сам да то није евидентирала. Било ми је много лоше, али се никоме нисам жалио. Чекао сам да се вратим у родни град Бор на моју дијализу. Срећа у несрећи је била јер се испоставило да немам рак штитасте жлезде, али сам ипак остао без целе жлезде.

Једног понедељка у октобру 2011. године док сам боравио на дијализи апарат је после два и по сата почео жестоко да пишти, крв ми је коагулисала, остала је у апарату. И то сам оћутао. У среду се поновило све исто. Знао сам да је медицинска сестра самоиницијативно смањила дозу хепарина. Жестоко сам се наљутио. Појавила се докторка и сестра јој је рекла колико ми је хепарина дала (а дала ми је 40 одсто од потребне дозе). Био сам љут, звао сам и директора болнице, и његову заменицу и начелника дијализе. После тога више ми нису смањивали дозу хепарина.

У октобру 2011. године одлучио сам да направим страницу на „Фејсбуку” која се бавила хемодијализом, а у лето 2013. године формирали смо удружење пацијената у Бору. Направио сам малу књигу за пацијенте на дијализи на 32 стране. Књига је штампана и послата свим центрима у Србији. Много тога није убачено у књигу. Зато сам одмах почео да пишем књигу која је на крају имала 96 страна. И то друго издање је почетком 2014. године бесплатно подељено пацијентима.

На скупштини Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије 2014. године изабран сам за председника савеза. Образложење је било да ме бирају зато што сам доктор по струци и да ћу много ефикасније заступати интересе пацијената.

Почели смо да штампамо часопис „Дијализа” и организовали смо бројне активности. Успели смо да формирамо многа нова удружења. Када сам постао председник имали смо 12 удружења без оних у Војводини, а сада их имамо 29. Због бројних обавеза и немогућности да мењам термине у болници, прешао сам на кућну хемодијализу.

Када се негде појавим сви ми кажу да не личим на пацијента с дијализе. И не личим, али се трудим да поштујем многа правила што, нажалост, многи пацијенти не раде. Трудим се да се третман дијализом у Србији побољша и да се знатно повећа број трансплантација. Захваљујем свима који се труде да помогну нама пацијентима, а посебно медицинским сестрама.

Приредила Данијела Давидов Кесар